Gyergyószárhegy

Ђерђосархиђе (на румунском Lăzarea) је једно од најпознатијих историјских и културних насеља у округу Харгита, смештено у Ђерђојској котлини, неколико километара јужно од Ђерђосентмиклоша. Село се налази у подножју Харгите, у живописном окружењу где се природна лепота и историјско наслеђе тесно преплићу. Његово име је вековима познато у историји културе Секеља и има посебну улогу у мађарској култури Трансилваније. Најпознатија знаменитост насеља је дворац Лазар, један од најзначајнијих ренесансних споменика у Трансилванији. Дворац, изграђен у 16–17. веку, није само историјско место сећања, већ и важан културни центар који данас служи као уметничка колонија и место одржавања разних догађаја. Дворац је изградила породица Лазар, а један од њених чланова, Лазар Иштван, био је старатељ ердељског кнеза Бетлена Габора. Уз дворац се налази црква, некадашња школа и средњовековна структура насеља, који сведоче о историјском значају овог подручја. Културни живот Ђерђосархиђа је изузетно активан. Општина већ деценијама пружа дом уметничким колонијама, изложбама и програмима очувања традиције, који доприносе очувању живог духовног живота локалне и мађарске заједнице у Трансилванији. Мештани и даље чувају секељске традиције, народну архитектуру, ношњу и обичаје, што се огледа у бројним догађајима, свечаностима и верским манифестацијама. Околина насеља нуди одличне могућности за планинарење и боравак у природи, јер близина Харгите пружа разноврсне пејзаже: четинарске шуме, извори, потоци и видиковци очекују посетиоце. За госте су доступни пансиони, мањи смештаји и сеоске куће, где се секељско гостопримство може осетити на сваком кораку. Присуство фрањеваца у Ђерђосархиђу има више од три века дугу традицију и тесно је повезано са религиозношћу и патронатом породице Лазар. Оснивање манастира започето је 1642. године на падинама брда Сармањ, са циљем да фрањевачки монаси воде верски живот у пет капела које су се тамо налазиле. Иако су монаси 1648. године били протерани, вратили су се 1665. године, када је изградња добила нови замах. Једна од најзанимљивијих личности тог периода био је Јанош Кањони – фрањевачки монах, оргуљаш, штампар и композитор – чије дело и данас представља духовно наслеђе Трансилваније. Манастир је током историје више пута претрпео озбиљна оштећења: спаљен је током Ракоцијевог устанка, а затим су га пожари уништили 1749. и 1872. године. Сваки пут је обновљен, а 1908. године добио је данашњи изглед. Барокну манастирску цркву и комплекс зграда током његовог постојања насељавало је више од 800 фрањевачких монаха, од којих је 51 сахрањен у крипти манастира – укључујући и Јаноша Кањонија. Присуство фрањеваца је 1951. године прекинуто од стране комунистичке власти, када су монаси интернирани, а зграда национализована. Касније је служила као дом за децу, затим као уметничка колонија, а након промене режима дуго је била место одржавања летњих уметничких кампова, чиме је манастир, поред духовног, добио и уметнички значај. Данас поново служи као фрањевачки самостан и представља важно духовно и културно средиште како за локално становништво, тако и за ходочаснике и посетиоце. Ђерђосархиђе је, дакле, познат не само по дворцу Лазар, већ и по фрањевачком самостану, који га чини једним од посебних верско-културних места у Трансилванији, где историјско наслеђе, жива вера и уметничке вредности чине јединствену целину. Ђерђосархиђе тако није само историјско место сећања, већ и жива културна заједница која, захваљујући својој прошлости, уметничком присуству и природном окружењу, заузима посебно место на мапи Секељске земље.