Kishartyán

Naseleje je uglavnom poznato po kamenom otvoru unutar svojih granica. Pećina je nastala u donjem miocenu (Eger-Egenburg) u peščaru (Formacija Pétervására peščara) duž tektonskih pukotina, slojeva i ravni slojevitosti, usled fragmentacije izazvane smrzavanjem i odmrzavanjem, urušavanja, vremenskih uticaja i moguće deflacije, kao i ljudske intervencije. U svom sadašnjem stanju, više liči na veštačku šupljinu nego na prirodnu formaciju. Pećina je horizontalna, jednospratna i obično ima kvadratni poprečni presek. Sastoji se od tri do četiri manje do veće međusobno povezane prostorije, od kojih su većina kvadratne i očigledno oblikovane ljudskom rukom. Originalne prirodne šupljine mogu se videti na ulazu i prozorima, gde njihovi zaobljeni, ovalni oblici ukazuju na njihovo poreklo. Meštani pričaju priču o veoma bogatom, ali veoma kukavičkom baronu iz obližnjeg Karancšaga, koji se dugo skrivao u pećini sa svojom ljubavnicom jer se plašio da se suoči sa drugim baronom u dvoboju. Njegovi kmetovi su im noću donosili hranu. Usudio se da izađe iz svog dobro zaštićenog, tajnog skrovišta tek godinama kasnije, kada je čuo za smrt svog rivala. Autentičnost ove priče je neizvesna, ali je sigurno da prvobitno uska šupljina u steni na strmoj litici iznad izvora u dolini nije bez razloga proširena u prostranu stambenu pećinu od strane ljudi u drevnim vremenima, na ovom odlično branjivom i dobro skrivenom mestu. Moguće je da je bila naseljena i u praistoriji, ali je sigurno bila naseljena tokom srednjeg veka. Udobno proširena šupljina, koja je imala dobar izvor vode u dolini ispod, mogla je takođe služiti kao pustinjačko prebivalište u srednjem veku. Stambena pećina, smeštena poput zamka na strmoj litici, sigurno je pružala utočište stanovnicima sela tokom tatarskih i turskih invazija. Od 1982. godine, pećina se u literaturi naziva "Kőlyuk". Takođe se pojavljuje pod raznim imenima u literaturi: Kishartyáni Kőlyuk (Eszterhás 1988), Kő-völgyi-kőlyuk (Szathmári 1982), Kő-völgyi Kőlyuk (Eszterhás 1989), Kő-völgyi Pustinjačka pećina (Eszterhás 1988), Kővölgyi Pustinjačka pećina (Eszterhás 1989), Kő-völgyi-pustinjačka pećina (Eszterhás 1989) i Pustinjačka pećina (Szathmári 1982).