Рушевине дворца Тар Лоринца

Име је добио по месту Тар у Ноградској жупанији, које је било центар њиховог старог племићког поседа. Дворац који се овде налазио, данас више не постоји, али племићка кућа или двор Тар служио је као седиште породице, а према локалним предањима, овде је рођен и живео и сам Тар Лоринац.

Тар Лоринац (око 1370–1426) био је једна од изузетних личности мађарске историје, који је оставио значајан траг не само као војсковођа већ и као дипломата. Учествовао је у крсташким ратовима које је организовао краљ Сигисмунд, а путовао је у Италију, Француску и Свету земљу. Са својих ходочашћа оставио је детаљне записе налик дневницима, који представљају непроцењив извор за средњовековну мађарску путописну литературу. Током једног од својих најпознатијих путовања, кренуо је из Рима у Јерусалим и добио посебну дозволу да посети Цркву Светог гроба.

Тар Лоринац је, између осталог, био и кастелан Вишеграда, а одржавао је добре односе са краљевским двором. Његова верност, побожност и храброст донели су му поштовање савременика, а његово име убраја се међу легендарне витезове мађарског средњег века.

Некадашњи двор Тар Лоринца, који се налазио у данашњем насељу Тар, био је камено утврђено племићко здање. Дворац је представљао репрезентативан пример средњовековног племићког начина живота, са двориштем, економским зградама и, могуће, малом капелом.

Значај овог места није само историјски, већ и културно-туристички: средњовековна ходочашћа, витешки живот и краљевска дипломатија повезани су са личношћу Тар Лоринца, што његово име и некадашње пребивалиште чини идеалним за историјске тематске руте или културне програме који јачају локални идентитет.

Лик Тар Лоринца није повезан само са војним и дипломатским подвизима, већ и са изузетним духовним искуством, причом о „путу кроз пакао“, која је инспирисала једно од најузбудљивијих дела мађарске религиозне књижевности.

Средњовековна прича под називом „Тар Лоринц и његов пут кроз пакао“ (оригинални латински наслов: Visio Laurencii de Taro) описује сновито, визионарско ходочашће у којем главни јунак – према причи, својом вољом или божанским надахнућем – силази у пакао, пролази кроз чистилиште и стиже до врата раја.

Ово дело је пример мађарске „визионарске литературе“ из 14–15. века, која се може упоредити са Дантеовом „Божанственом комедијом“, али у много краћој и народнијој форми. Према причи, Тар Лоринц, након што се опоравио од смртоносне болести, описује како су му показане патње грешника, пут покајања и радост спасених душа.

Циљ визије је јасан: подстицање на покајање и моралан живот. „Пут кроз пакао“ Тар Лоринца није само документ његовог личног преобраћења, већ припада и популарној „параболичкој литератури“ свог времена. Причу можемо схватити и као „духовни путопис“, у којем путовање главног јунака подразумева и унутрашњу духовну трансформацију.

Прича је сачувана у једном латинском средњовековном рукопису, а у 20. веку је преведена на мађарски и обрађена у више књижевноисторијских студија. Ова прича има значај не само у религиозном, већ и у књижевноисторијском и туристичком контексту, и може послужити као основа за духовне туре или програме са религиозном тематиком.

Место Тар тако се може похвалити не само својим геолошким и историјским наслеђем, већ и јединственом духовном традицијом: „Пут кроз пакао“ Тар Лоринца је изузетан пример како су у мађарском средњем веку испреплетани витешки идеали, религиозна побожност и морална поука.

Поред споменика налази се и центар за посетиоце који оживљава причу о „путу кроз пакао“ Тар Лоринца.